„Mislio sam da ću fotografisati svet“: priča fotografa na kruzeru
Urednička oznaka: Ovo je fikcionalizovani, rekonstruisani intervju. Sagovornik, razgovor i svi pojedinačni događaji su izmišljeni. Tekst nije svedočenje stvarne osobe niti prikaz rada određene kompanije. Sastavljen je da približi tipične dileme posla u brodskom foto-odeljenju.
Sagovornik u priči: Luka, 31 godina, fotograf koji je pre odlaska snimao venčanja i porodične proslave. Okruženje: prvi ugovor na morskom kruzeru. Ime, događaji i dijalozi su izmišljeni.
„Poneo sam ideju o putovanju, a dočekao me prodajni plan“
Zašto si konkurisao baš za fotografa na brodu?
„Čitao sam da rade portrete, događaje i da upoznaju gomilu ljudi. U Srbiji sam fotografisao venčanja, i kada pročitaš ‘fotograf na kruzeru’, odmah vidiš izlazak sunca na palubi i male ulice u lukama. To je bio moj prvi film u glavi. U drugi film — onaj gde ceo dan pričam s ljudima i nudim foto-pakete — ušao sam tek kada sam pročitao opis posla kako treba.“
Jesi li već radio prodaju?
„U neku ruku. Na venčanjima sam dogovarao albume, dodatne fotografije i termin isporuke. Ali tamo je klijent već odlučio da želi fotografa. Na brodu, nekad si ti taj koji mora da priđe, objasni uslugu i prihvati ‘ne’ bez uvrede. To mi je bilo teže od svetla ili aparata.“
„Prve večeri pitao sam gde je najbolji pogled, a šef gde je rezervna baterija“
Kako je izgledao početak?
„Nisam mogao da zapamtim nazive hodnika i prostorija. U glavi je sve bilo ogromno. Dobio sam raspored, objašnjenja, pravila za opremu i način na koji treba da komuniciram s gostima. Prvog dana mi se činilo da sam došao na brod sa deset godina fotografske prakse, a da opet ništa ne znam.“
Šta je razlika između fotografisanja na kopnu i na kruzeru?
„Na kopnu često možeš reći: hajde da ponovimo taj kadar za pet minuta. Ovde nekad imaš kratak susret sa gostima koji žure na večeru. Treba da dobiješ korektan portret, ostaneš ljubazan i ne napraviš zastoj. Posle toga nisu gotovi poslovi — slike se sortiraju, oprema se proverava, radiš i druge zadatke koje ti odeljenje dodeli.“
A slikanje grada?
„Ponekad sam izlazio u luku, ponekad nisam. Najironičnije je bilo kad je brod pristao u mesto koje sam želeo da fotografišem, a ja sam radio snimanje putnika koji izlaze. Grad sam video sa radnog mesta. Nisam imao pravo da se ljutim — posao je bio fotografisanje gostiju, a ne moje razglednice.“
„Jedna gospođa je rekla ‘ne’ i to je trebalo da bude kraj“
Koja situacija ti je ostala u sećanju?
„Prišao sam paru, ponudio fotografiju i žena je rekla da ne želi. Pre nego što sam bilo šta dalje rekao, kolega mi je diskretno pokazao da nastavim dalje. Delovalo je banalno, ali sam shvatio koliko je važno da ne insistiraš. Nečiji odmor nije moja prodajna prilika po svaku cenu.“
Kako si reagovao na nezadovoljne goste?
„Jednom je neko očekivao potpuno drugačiju fotografiju nego što smo imali. Moj prvi impuls bio je da objašnjavam zašto je osvetljenje bilo teško. Onda sam shvatio da ne traži predavanje iz fotografije. Hteo je da ga saslušam. Proverio sam šta mogu da ponudim u okviru pravila, pa uključio odgovornu osobu. Gost nije morao da se složi sa mnom da bih ja ostao profesionalan.“
„Prodaja mi nije legla odmah“
Šta ti je bilo najteže?
„To što sam svaki negativan odgovor doživljavao kao ocenu svog rada. Ako neko neće fotografiju, to ne znači da sam loš fotograf. Možda ne želi dodatni trošak, možda je umoran, možda mu je dosta svih poziranja. Kada sam prestao da sve shvatam lično, mnogo je lakše išlo i meni i gostima.“
Je li plata bila ono što si očekivao?
„U ovoj priči bih svakome rekao: razdvoj fiksnu zaradu od svega što zavisi od prodaje. Ja sam na papiru gledao ukupni potencijal, a za svoj kućni budžet koristio sam samo deo koji je garantovan. To je manje romantično, ali u mom slučaju mnogo pametnije.“
„Najteže je kad shvatiš da si stalno na istom mestu“
Kako je izgledao život posle smene?
„Kabina je mala. Kolege su iz različitih zemalja i ponekad delite prostor dok ste obojica umorni. Neko voli da priča do kasno, neko želi tišinu. Naučio sam da pravila dogovorim odmah, umesto da ćutim pa se naljutim nakon deset dana. Porodici sam prestao da obećavam svakodnevne pozive — nekad je raspored bio drugačiji od planiranog.“
Da li bi ponovo konkurisao?
„Da, ako bih ponovo birao posao zbog posla. Ne bih više govorio da idem da fotografišem svet. Rekao bih da idem da radim fotografiju i prodaju, a ako se desi lepa šetnja kroz luku — to je dodatak.“
Šta je korisno iz ove izmišljene priče?
Nijedan razgovor nije vođen sa stvarnim sagovornikom, pa opis nije dokaz o konkretnoj kompaniji, radnim satima ili plati. Ali pitanja koja otvara jesu upotrebljiva: prodajni deo posla, oprema, odnos prema gostima, privatnost, raspored, garantovana zarada i očekivanja od putovanja. Ako ti se ovakav posao dopada, uporedi šta stvarno radi brodski fotograf, kako se proveravaju kompanije i šta tražiti u ugovoru.