„Mislio sam da ću videti Beč“: konobar na rečnom kruzeru
Urednička oznaka: Ovo je fikcionalizovani, rekonstruisani intervju sa izmišljenim likom. Nije stvaran razgovor ni dokumentovano svedočenje određene osobe. Nastao je na osnovu opštih obrazaca rada opisanih u javnim izvorima i služi da kandidatima približi moguće situacije.
Sagovornik u priči: Marko, 29 godina, konobar sa iskustvom u restoranu u Srbiji. Vrsta posla: prvi sezonski ugovor na evropskom rečnom kruzeru. Ime i detalji su izmišljeni.
„Kad sam čuo Dunav, zamišljao sam vikend u Beču“
Kako si uopšte došao na ideju da radiš na rečnom kruzeru?
„Radio sam u restoranu skoro četiri godine. U letnjoj sezoni svaki dan je bio isti: rezervacije, gužva, nervoza. Prijatelj mi je poslao oglas za rečni brod i rekao: ‘Pa ti to već radiš, samo što restoran plovi.’ Zvučalo je dovoljno ludo da pročitam uslove.
Najviše me je privukla ideja da ću nekoliko meseci imati smeštaj i hranu, pa da deo zarade ostavim sa strane. Tek na razgovoru mi je postalo jasno da ne idem na krstarenje, nego na posao. U oglasu je pisao Dunav, a ja sam odmah pomislio na Beč i Budimpeštu. Niko nije obećao da ću te gradove stvarno obići kad ja poželim.“
„Prvo jutro sam tražio gde se ostavlja tacna“
Šta ti je bilo najteže kada si se ukrcao?
„Nisam imao problem sa gostima, imao sam problem sa ritmom. Na kopnu znaš gde stoje čaše, koga zoveš kad nešto fali, ko pokriva koji sto. Na brodu sam sve to morao ponovo da naučim. Prvih nekoliko dana sam više gledao kako rade drugi nego što sam imao osećaj da zaista pomažem.
Najteže mi je bilo što nema onog pravog odlaska kući posle smene. Završim servis, presvučem se, siđem u kabinu i shvatim da sam i dalje na poslu — u smislu da sam na istom brodu. Nema grada, nema mog kreveta, nema šetnje do prodavnice da izbacim nervozu.“
Kako je izgledao prosečan dan?
„Bilo je dana kada ustanem rano za doručak, posle pripremam restoran za ručak, pa imam pauzu, pa uveče opet servis. Nije to bilo deset neprekidnih sati za tacnom; baš te prekidane smene umeju da pojedu dan. Dok gosti razgledaju centar grada, mi čistimo, dopunjavamo i nameštamo. A ako na kraju zaista imamo vremena za izlazak, nekad više želim da odspavam nego da fotografišem katedralu.“
„Sa cimerom pregovaraš i kad će svetlo da se ugasi“
Kakva je bila kabina?
„Nije to hotel. Nas dvojica, malo prostora, ormar koji deliš pažljivo i pravilo da tuđe stvari ne diraš. Kolega je bio stariji i imao svoj sistem: sve uvek na istom mestu, ništa mokro na krevetu, slušalice posle određenog vremena. U početku sam mislio da preteruje. Posle sam shvatio da bez tih pravila ne bismo izdržali ni dve nedelje.“
Šta te je iznenadilo u radu sa gostima?
„Najveća razlika je što se isti gost vraća kod tebe na doručak, ručak i večeru. Ako mu jednom pogrešiš piće, pamtiće. Ali ako zapamtiš kako pije kafu, sledeći dan te pozdravi po imenu. Meni je to bio lepši deo posla. Imao sam osećaj da gradimo neku malu rutinu, mada za nekoliko dana sve kreće iz početka sa novom grupom.“
„Prva veća uplata mi nije bila razlog da potrošim sve“
A zarada? Je li se isplatilo?
„Moj cilj nije bio da se vratim sa fotografijama iz deset gradova, nego sa novcem koji neću odmah potrošiti. Zato nisam planirao ušteđevinu na osnovu bakšiša, nego na osnovu onoga što je stvarno bilo ugovoreno. Bakšiš je prijatan kada ga ima, ali nije pametno unapred ga uračunati kao sigurnu platu.
Najviše sam trošio na sitnice. Kada si umoran, lako kažeš: ‘Zaslužio sam’, pa kupiš nešto što ti ne treba. Onda pogledaš koliko te sitnice izađu na kraju meseca i shvatiš zašto neki ljudi sa broda odu sa ušteđevinom, a neki ne.“
„Nisam dobio sedam dana odmora u sedam gradova“
Da li si stigao da vidiš Beč?
„Jesam, ali drugačije nego što sam zamišljao. Jednom sam imao kratku šetnju, seo na kafu i gledao na sat. Drugi put nisam izašao uopšte. Tek kasnije sam naučio da ne budem ljut na svaku propuštenu luku. Kad ti je to radno mesto, grad postane bonus, ne obećanje.“
Šta bi poručio nekome ko želi isti posao?
„Da ne laže sebe o engleskom, iskustvu i izdržljivosti. I da pre ugovora pita sve ono što mu je glupo da pita: sa kim spava u kabini, šta je zagarantovana zarada, koliko traje sezona, ko rešava papire za rad. Meni je najkorisnije bilo da razmišljam kao zaposleni, ne kao putnik.“
„Nisam naučio nemački zbog grada, nego zbog gostiju“
Šta ti je pomoglo da prebrodiš početni stres?
„Prestao sam da se pretvaram da razumem sve. Kada bi gost nešto tražio, a nisam bio siguran, lepo bih zamolio da ponovi. Kada ne bih znao odgovor, pitao bih kolegu. Ako se praviš da je sve jasno, greška stigne na sto umesto odgovora. Počeo sam da zapisujem najčešće izraze i pitanja. Nije mi trebao savršen jezik, nego da gost oseti da sam ga čuo.“
Šta iz ove rekonstruisane priče možeš praktično da proveriš?
Ovaj lik nije stvarna osoba i njegove izjave nisu dokaz o bilo kojoj kompaniji. Ali pitanja koja otvara jesu konkretna: pravo na rad na evropskoj ruti, podeljene smene, kabina, stvarni bakšiš, sezonalnost i očekivanja od putovanja. Kompanije imaju različite uslove; neki evropski rečni poslodavci traže odgovarajuću radnu dozvolu, što posebno proveravaju kandidati sa pasošem Srbije.
Pre odluke pročitaj poređenje rečnih i morskih brodova i primere objavljenih zarada.
Za celokupnu sliku pogledaj vodič za rad na kruzeru.