„Prvi put sam pogrešio mleko — i naučio važniju lekciju od pravljenja kafe“: priča bariste

Urednička oznaka: Ovaj tekst je originalna fikcionalizovana priča iz prvog lica. Likovi, događaji i dijalozi su izmišljeni radi približavanja mogućih situacija na poslu; tekst nije stvarni intervju niti svedočenje određenog radnika ili kompanije.

„Mislio sam da znam posao, samo će biti na moru“

U ovoj priči zovem se Luka. U Beogradu sam četiri godine radio u kafiću. Znao sam da napravim dvadeset kafa dok kolega na kasi pokušava da objasni gostima zašto nemamo slobodan sto. Kada sam dobio posao bariste na kruzeru, mislio sam da je suština ista: samo će ljudi biti opušteniji, a u pauzama ću gledati more.

Prve nedelje saznao sam da je posao isti samo iz daljine. Svaki napitak imao je svoju recepturu. Ako neko traži drugačije mleko, nije dovoljno da klimnem glavom. Ako nema sastojka, ne improvizujem bez dogovora. A redovi ne nestaju samo zato što brod plovi prema lepom ostrvu.

„Rekao sam yes, a trebalo je da proverim“

Jednog jutra žena mi je pokazala porudžbinu i pitala da li napitak sadrži određeni sastojak. Razumeo sam skoro sve osim jedne reči. Nasmešio sam se i rekao: Yes, yes, no problem. Ona me je pogledala i ponovila pitanje. Tek tada sam shvatio da ne traži preporuku, nego proverava nešto što joj je važno.

Pozvao sam stariju koleginicu. Ona je smireno rekla: Let me check before I confirm. Proverila je recepturu i pokazala mi gde stoje uputstva. Nije bilo drame, ali meni je bilo neprijatno. Ceo život sam mislio da je dobar konobar onaj ko odgovara odmah. Tog jutra sam naučio da je ponekad najbolji odgovor: „Proveriću.“

Posle smene sam tu rečenicu zapisao na unutrašnju stranu beležnice, zajedno sa još nekoliko pitanja koja nisam uspevao da uhvatim u buci.

Pauza koja nije bila razglednica

Drugog dana u luci jedva sam čekao da izađem. Ali trebalo je prvo završiti dopunu zaliha i predaju smene. Kada sam stigao do obale, imao sam manje vremena nego što sam zamislio. Seo sam na stepenice pored pristaništa, pojeo sendvič i poslao kući fotografiju sa opisom „Evo me, obilazim svet“.

Drug mi je odgovorio: „Blago tebi, svaki dan odmor.“ Hteo sam da napišem čitav roman o tome koliko sam tog jutra radio, ali sam poslao samo: „Nije baš svaki dan.“ On nije mogao znati ono što nisam pričao. A ja nisam želeo da ispadne da se žalim na posao koji sam sam izabrao.

„Najviše mi je pomogla koleginica koja nije glumila heroja“

Starija koleginica mi je pokazala još jednu važnu stvar: kad red postane dug, ne moraš sve da rešavaš sam. Važno je da tačno preneseš šta se čeka, ko je preuzeo porudžbinu i šta nedostaje. Kada svi glume heroje, lako se napravi dvostruka porudžbina ili zaboravi gost.

Kada sam malo stekao rutinu, počeo sam više da uživam u razgovorima sa gostima. Pamtio sam ko voli kafu bez kofeina, ko čeka partnera i ko svakog jutra pita šta danas preporučujem. To je bio deo posla u kojem sam se osećao kao kod kuće.

Da opet krećem, drugačije bih se pripremio

Pre prvog ukrcaja manje bih razmišljao o tome šta ću videti, a više o tome kako ću raditi. Vežbao bih engleski za reklamacije i pitanja o sastojcima, proverio svaku stavku ugovora i pitao kakav je raspored obuke. Ponudio bih da me neko ispita na engleskom dok iza nas radi glasan aparat za kafu.

Ne bih drugima obećavao da će svaki dan imati vremena za obilazak gradova. Ne bih ni tvrdio da je posao loš: naučio sam mnogo. Samo nije odmor. To je ozbiljan posao na mestu na koje drugi dolaze da se odmaraju.

Napomena uredništva: Ova fikcionalizovana priča ne opisuje potvrđen događaj, kompaniju, platu ili stvarni odgovor gosta. Ako razmišljaš o ovom poslu, pročitaj praktični vodič za bariste, engleski u uslužnim situacijama i uslove života na brodu. Pogledaj oglase za kruzere.